Budilnik

Uvodni katovi (DJ Mrki):
- Odo’ -
- ja -
- odavde –

(Marčelo):
Briga me za bol i boli me briga:
spakovo kofer i reko šta imam.
Sad čekam da prođe korona i cirkam.
Živeo, Makiša, sipaj si vinjak.

…i onda ništa od toga, jer me drugarica koja živi u mojoj zgradi pozove da joj pričuvam bebu. Kao da ja znam išta o tome.

1. strofa:
Deca. Stvorenjca s nebesa…
I teret bez premca. Baš treba herca.
Benke, ćebenca i plišani meca,
zvečka, odelca… i govna i dreka,
i spavanje nikad… i rodbina što bunca
na koga su mu okca, na koga su mu usta.
Jao, isti tata! Jao, ista mama!
I onda poraste. I onda ista drama:
jao, fali para. Jao, fali pravda.
Aj opet na proteste, da te bije pajkan.
Vodili te na ramenima kad beše mala,
a svoje dete vodaš danas na ista sranja.
Zajebi, bre. Nije moja šolja čaja.
Ne pravim se Englez, ali neka, fala.
Ne radi me ič, ič taterinski instinkt,
kiks dovođenje čistih u ovaj Tvin Piks.
Fin sin moraće u dil s ovim istim,
a ćere čeka Jutka, ili jagodinski Kingpin.
O tome ne mogu da mislim ni kad rizling slistim.
Ne’am više fitilj.
Ja lepo odo’ odavde, a vi kako znate.
Mrzite se, koljite se, jebite si majke.
I ti, bre, mali, baš si našo de ćeš
da se ispiliš i da kmekćeš. Tek ćeš.

Refren (Marčelo i Nensi):
Mirno spavaj, maleni. Neće još da sviće.
Ni za šta ti nisi kriv… al’ bićeš. Al’ bićeš.
2. strofa (Marčelo):
Deca. Briga teška ko Trepča.
Zar je sreća da ih staviš na pleća
i secaš kroz pejzaž ovog ovde mesta
sa nadom da na kraju tunela su svetla?
Možda. Ali svetla voza,
što te tresne, rasparča i sroza
na rijaliti larvu, na marvu bez mozga,
na trsku koja ne misli, na robu i roba.
I bolje nemoj ni da učiš da hodaš,
sobaliće te ponovo na četiri.
Ima da miliš i da moliš, mališa,
ako nisi faličan kao mi pojedini.
Ima da kičmenu moždinu smožde ti.
Možda bi tako u stvari bilo lakše:
samo otfikari muda, samo pevaj falset
na sve što gazda ti kaže.
I bolje nemoj ni da učiš da pričaš,
da ne bi posle učio da ćutiš.
Nemoj sapatnicima sapetim reći očiglednosti,
to ih očigledno ljuti.
Oni su do zla boga tobože pobožni ljudi,
oni veruju u carstva nebeska.
Al’ kada žena progovori da je zlostavljana, silovana,
reći će: „Kurva mu smešta.”
Ako, daleko bilo, umetnik budeš, onda smetaš,
reći će: „Mali je sektaš.”
Ako, daleko bilo, dovedeš im dečka,
reći će: „Leči se, teško si grešan.”
Ti si za u četiri zida, a svaki krimos neka šeta.
Jer – protiv njih ne smemo, jebiga.
Pa si ti sav nemoral sveta.
Ubij, ubij drukčijeg, u ime svetinja.
Jebeno podli, jebeno jadni jebeni Dogvil
zaslužuje da modri ko podliv,
zaslužuje duša i mozgova odliv.
Ne praštaju ni uspeh ni neuspeh.
Šta god da jesi, šta god da nisi,
za nešto će uvek da te čereče.
Mali Jozefe K, kriv si.

Refren (Marčelo i Nensi):
Mirno spavaj, maleni. Neće još da sviće.
Ni za šta ti nisi kriv… al’ bićeš. Al’ bićeš.

3. strofa (Marčelo):
…al’ bićeš. Šta god pristao, šta god odbio,
bićeš saučesnik vilajeta koji te je rodio.
Šta god radio, šta god zaobišao, kajanje je ono što ti ne gine.
Ova pupčana vrpca te davi, vežbaj zubima da je prekineš.
Ovo ovde je prokleto mesto. Mržnjom će da te podoje,
na sitno, dok ne propadneš sa njima u njihove procepe.
I ja sam hteo da se oduprem. Sada sam nešto ko utvara.
Gledaj me, pucam od otrova. Svaka se barka ovde utapa.

Epilog (Marčelo):
I onda se desilo to. Šta on zna o bilo kakvom porazu.
Dok mi se kikoće u naručju, pruži prst – i takne me po obrazu.

I onda dođem gajbi. I onda sednem u ćošak.
Sednem na spakovan kofer, kršim prste – pa dotaknem taj obraz.
Prekoputa mene sedne gost. Smeši se u svojoj zasedi.

I nešto u meni se raspukne. I nešto u meni se sastavi.